Историја ПДФ Штампа Ел. пошта
петак, 03 април 2009 12:52

На основу археолошких налаза и писаних докумената доказано је да су на овим просторима људи живели непрекидно од праисторије до данас. Прва насеља се подижу у 11. веку, а назив Паланка се помиње 1593. године. Од 11 века на овим просторима живели су Угари и Срби (сто потврдјују словенски српски топоними: Велики и Мали Гајић, Голубњак, Рајково, Ристићев пут, Урошка бара итд).

Подаци су узети из мађарских извора, који истражују борбе Арпадоваца или Арпадовица у 11 веку, те се могу сматрати поузданим. Крајем 16 века ове просторе заузимају Турци, а Карловачким миром 1699. године их дефинитивно напуштају. После тога овде се насељава ново српско становништво, те немачко, словачко и мађарско. До 1916. године овде постоје три насеља: Стара, Нова и Немачка Паланка. У географском погледу река Дунав спаја Општину са Европом и Црним морем, а мрежа путева са Новим Садом, Сомбором, Суботицом, Шидом и Хрватском (односно са Илоком и Вуковаром), што је сврстава у општине које имају повољан географски положај.

Мрезом магистралних, регионалних и локалних путева у дужини од 300 километара повезана су сва насеља у Општини. Због свог положаја, повољних климатских услова (панонска равница, река Дунав и обронци планине Фрушке Горе) Бачка Паланка има услове за значајан развој туризма. Ова средина има континенталну климу са четири годишња доба и просечном летњом температуром од 23 степена целзијуса.

У Бачкој Паланци између два рата излазила су три листа и један часопис: "Стража" (касније "Југословенска стража") и "Југословенски лист" на српском језику и Die Wacht на немачком језику. Сви ови листови доносили су врло интересантан материјал и, уствари, били паланачка сеизмолошка игла бележећи сваки, па и најмањи догађај у месту и околини, шта више, и жур одржан у приватној кући. Листови су доносили подлиске и песме, а било је и полемичких чланака. У рубрици "Вести" објављиване су кратке локалне вести и коментари о забавним приредбама. Тако је забележен леп број приредби и чајанки које је одржала Српска добротворна женска задруга. Чистим приходом Задруга је одевала сиромашну децу. Сазнајемо, такође, да је Музичко друштво приређивало концерте, подједнако негујући домаћу и страну музику, чиме је ширило музичку културу. Прелиставајући ове листове наилазимо на чланке у којим асе жигошу људске мане, али и истиче низ примера личног жртвовања за опште добро. Листови су били већим делом информативног карактера, али су доносили и по који забавно поучни чланак. У њима су сарађивали углавном учитељи.

Наше нарави

И наше време често жигоше омладину због разних ексцеса у понашању, одевању или схватању слободе личности. Прелиставајући старе документе и штампу, уверићемо се да је тај "проблем" постојао и пре педесет и више година. Тако се 1926. једана Паланчанин "згражавао" над понашањем омладине у општинском парку у Новој Паланци (проширењем "Меркура" овај парк је нестао), па у интересу морала и реда тражи да се у парку постави један полицајац. Због тога је упутио молбу Општинском поглаварству у Новој Паланци у којој, између осталог, стоји: "У понедељак, 23. о.м. госпођица (потшишана) са својим каваљером, чија имена овом приликом нећу да изнесем, ма да су заслужили да се жигошу пред јавношћу, али то не чиним једино због њихових родитеља, седећи на једној, на доста забаченом месту, стојећој клупи, почели су се љубити, без икаквог обзира на пролазнике. Ми који долазимо у тај парк ради разоноде после свога рада, нисмо жељни присуствовати тако блиским и интимним везама. Пошто они немају образа морамо ми да напустимо парк ради њих, да не гледамо ту поквареност код данашње омладине. Зато и упућујем ову молбу на Поглаварство, да постави редара, јер ћемо у противном доживети и већа чуда." Други се Паланчанин опет љути на позорижне режисере што дозвољавају глумцима да се много пудеришу, а у локалном листу "Стража" од 24. јула 1927. године пише о пољупцима на бини: "Пољубац је значајна појава у животу, па према томе не треба ни драматичар да га занемари. Само ја бих желео да се наши глумци и глумице љубе на бини, а да им при том пудер не пада на одело. При 75% загрљаја јунак је у црном салонском оделу, те му пудер по оделу оставља беле флеке, тако да после једног страснијег загрљаја изгледа као воденичар. Често сам падао у искушење, нарочито кад љубавници шапућу на месечини, да се некако привучем и очеткам љубавника. Наше глумице с тешким би се срцем одрекле пудера. А употребљавају га тако нештедимице, да права бела киша пада с њиховог лица на ревере и руке љубавника. Због тога предлажем да љубавник има на себи одело у грао боји." Није нам познато да ли је ова сугестија прихваћена.
У то време Паланчани су имали и других узбуђења. Тако су домаћи фудбалски клубови "ПСК" и "Слога" 29. августа 1926. године организовали велики спортски дан уз учешће "интернационалне" групе атлетичара и рвача. Какав је то био доживљај можемо да закључимо из плаката којим је најављиван програм: "Највећа сензација ! Живи леш, Ана Облијан остаје 30 минута под земљом, затрпана на дубини од 2 метра, Позивају се г.г. лекари и заинтересована лица да прегледају ово живо сахрањивање. Затим чудо од снаге. Два Форд афтомобила или два најјача коња не могу раставити руке атлете Иварија. даље, човек под аутом, Ивари пушта преко себе два Форд афтомобила са десет особа - први пут! Друго чудо од снаге показаће приликом хрвања са биком! Још невиђена атракција! Савијање гвоздених шипки и траверзни!" Навели смо само један део "атракција" које су наведене на плакату. Но и то је довољно да бисмо схватили како су наши преци имали "жестока" узбуђења.

Да ли је због лепе Ане порушен Хотел "Дунав" ?

Још пре више од пола века, Бачка Паланка је била позната туристима из ближе и даље околине, не само због свог изванредног положаја на Дунаву у близини Фрушке горе, већ и збогмногобројних угоститељских објеката и чувених циганских капела. Да би привукли што више гостију Паланчани су се трудили да град добије што лепши изглед и да буде што уреднији. Тако је 1916. године на иницијативу Др. Борислава Увалића уређена алеја са дрворедом и клупама прем аДунаву. Исте године ископани су артески бунари код бившег Дома слепих, старе поште и код кафане "Земљотрес", данашње робне куће "Избор", а у 102 куће је уведен водовод. У то време у Бачкој Паланци су постојала чак четири хотела, који су имали, чак, и своје омнибусе (вукли су их коњи) са којима су превозили госте са Дунава и железничке станице. Поред Католичке цркве (где се некад налазила апотека) био је Хотел "Дрер". Хотел "Касина" налазио се у садашњем Радничком дому, а Хотел "Круна" у днашњој улици Браће Рибникара (бивша картонажа Штампарије "Бранко Бајић"). Највећи угоститељски објекат, не само у Бачкој Паланци већ и у околини, био је хотел "Дунав", који је излазио на две улице. Заузимао је угао улице Жарка Зрењанина и ЈА (данашњи назив улица) и то почев од данашње зграде политичких партија у улици Жарка Зрењанина, па све до бивше куће др. Дембица у улици ЈА. То је био, чак и за садашње појмове, јако велики угоститељски објекат, са мноштвом соба и апартмана за преноћиште, великом и лепо уређеном баштом у којој је концертирала музика, са уређеном кугланом и тенис игралиштем, са једном великом и неколико мањих сала. Власник Хотела је био Јевреј, Пајтер. Пошто је већ био остарио, продао је Хотел трговцу текстилном робом Ерлеману, који је имао велику текстилну радњу на месу где се данас налази продавница "Прогрес". Убрзо после куповине Хотела "Дунав", нови власници су га до темеља порушили, а инвентар, материјал и плац продали. Не тако давно, наилазили су Паланчани у неким новосадским локалима на столове на којима је писало "Хотел "Дунав" Бачка Паланка". Постоје две верзије о томе зашто је порушен Хотел "Дунав". По једној: нови власници су били два брата који су се заљубили у исту девојку Ану из околине Бача, изванредне лепоте. Та лепотица није хтела да своју лепоту и љубав поклони само једном брату, већ је симпатије и наклоност испољавала подједнако према оба брата. Пошто ни један од браће није хтео да попусти и Ану уступи другоме, они су се толико посвађали и омрзли, да су цео Хотел порушили и делили циглу по циглу. Наводно, ову љубомору иумеђу браће потпиривали су остали угоститељи из конкурентских разлога. По другој верзији, нови власник Хотела, велетрговац Ерлеман, купио је Хотел из чисто шпекулантских разлога, са намером да га одмах поруши. Наиме, то је било непосредно после првог светског рата, када је владала велика потражња за грађевинским материјалом, па је он, рушећи Хотел и продавајући грађевински материјал, наводно зарадио грдне паре. Шта је од тога истина, није толико битно, колико је несхватљива чињеница да су општински оци дозволили да се један тако реномирани угоститељски објекат од општег значаја, због нечијег ћефа или уско себичних интереса, поруши.

Успомена на Црног Максима

Како је народ у овом крају врло миран и поштен, и како су лична сигурност и безбедност на великој висини, тешко је сада и замислити да је пре једног века хајдучије у овом крају било толико да се без тестамента није кретало ни на пут. Нарочито се, половином прошлог века, својом смелошћу и дрскошћу истицао "Црни Максим", о коме се и сада испредају многе приче. Максим је нападао само спахије и велике богаташе, а сиротињи је давао новац шаком и капом, па је због тога био, чак, и популаран у широким народним масама. Његови "подвизи" су везани већимон за јужну Бачку, а у случају већих потреа склањао се преко, у Фрушку гору. У народу о Црном Максиму постоји и сада много прича, од којих је нарочито занимљива она како је на оригиналан начин опљачкао грофа Котека у Футогу. Једног дана упутио је Максим грофу писмо у коме је затражио да му гроф у једној шуми остави пет хиљада форинти. Запрепашћен, гроф је одмах затражио помоћ аустријских власти те је један одред војске одмах дошао да чува њега и његово имање. Није дуго потрајало, а гроф је добио ново писмо. Максим му је јављао да ће још исте недеље лично доћи по новац. Препоручује му да припреми новац и држи га код себе, иначе може велико зло да му се деси. У дворцу се знало да ће Максим и по цену живота одржати реч. Отуда је вест о његовом о његовом доласку изазвала свеопшту пометњу. Страже сзу удвостручене, а стигла су и нова појачања. Са нестрпљењем и узбуђењем се чекало да се види шта ће бити. После два дана гроф је добио писмо од једног спахије из Срема, који је јављао да ће са својим сином, поручником, доћи у посету грофу Котеку у Футог. Стари гроф Котек се овоме обрадовао, надајући се да ће га ова посета мало разонодити у тако тешким тренуцима. Сутрадан војници и официри, чувари грофа, необично су се зачудили видевши да су се гости задржали у посети свега десетак минута, а онда сели у екипаж и отишли. Још више су се запрепастили када се мало затим појавио стари гроф кукајући са балкона:"Однесе ми Максим не пет већ десет хиљада форинти!". Ствар се касније разјаснила: Малсим је са једним својим другом отишао у Срем на један спахилук чији је власник био одсутан. Максим се управнику имања представио као виши чиновник Министарства и није могао да се начуди што спахија, "његов лични пријатељ", није ту. Енергична и лепа појава Максимова, официрско одело његовог пратиоца и фијакер којим су дошли, оставили су на управника снажан утисак. Због тога је чинио све да гостима угоди. Када је Максим затражио, управник му је донео мастило и спахијеске коверте са грбом и Максим је написао поменуто писмо Котеку. Писмо је један коњаник одмах однео у Футог. Сутрадан је управник ставио гостим ана располагање најлепши екипаж да би се провозали по имању. Максим је уместо да се шета продужио у Футог и његов смели план је успео. Кочијашу је дао сто форинти и овај се вратио на имање у уверењу да је заиста возио високог господина.Максим је још дуго био многима страх и трепет, док се једног дана, због издаје, није нашао опкољен војском. Жив није хтео да се преда и са крова једног млина код Парага пуцао је све док је имао муниције, а онд аје покушао да се пробије и побегне, али је при томе убијен.